НЕКОЛИКО РИЈЕЧИ НАМЈЕСТО ПРЕДГОВОРА
Кад ми већ тако лијепи литерарни обичаj налаже, и намеће за пријатну дужност, да на овом мјесту напишем: „Предговор“, или: „У име предговора“, ја, да будем искрен—као што се никад и не служим противно истини—морам признати: да не знам шта да речем ни како да ословим читаоца, па наравно,—jош мање! – ни критичара, који први пут узима у руке књигу са мојим именом.
Једно знам, а то је, да их нијесам рад гњавити дугим писанијама ни приклапањима: како су ове пјесме постале, зашто су баш такве какве су; зашто то оне нису друкчије, на пр. љубавне, и т. д. и т. д. Држим, да није добро да икакав пjeсник расправља о темама ове врсте; то може, или ће баш и допасти у дио каквом добром, а уз то још понекад и пуном љутите љубазности брату, критичару.
Jep, ако су пјесме добре, није велико питање: да ли су потекле из непосредних или вјештачких утисака? А, ако не ваљају, опет се не мора дуго мучити и много одуговлачити са закључком; било да су оне плод непосредних и доживљених или вјештачких и створених утисака, то се онда неће питати. Казаће се једноставно: не ваљају – па мирна Бачка; ствар ће бити готова, и скинута са „дневног реда“ на највећу жалост самог, а можда и осамљеног, јадног пјесника, а на радост подругљивих читалаца, и, ако их има, злобних другова.
Што имам на овом мјесту да учиним, биће једино молба и читаоцу и критичару, дакле обојици, да, ако нађу какових, па и замашнијих, погрешака у интерпункцији, у којој баш нијесам сасвим „као код куће”, нека не криве мене, него нека се копљима оборе на друштвене „прилике”, које се ето нијесу показале ни толико добре, да ме дигну до интерпункцијске висине једног професора.
У Окланду, Калифорнија, 17. маја 1908. године.
Нестор Жучни
